Putovanje koje će zauvek trajati

Povezane objave

• Za i protiv za programe razmene studenata 29/01
• Kako biti aktivan slušalac 11/09
• Ovo su uobičajene greške koje pravimo kada učimo nešto novo 06/09

Poseta različitim predelima, upoznavanje ljudi sa drugačijom kulturom življenja, sporazumevanje na nepoznatom jeziku… samo su neki od načina da upoznamo sebe – upoznavajući drugačije.

Tako je Sofija Dmitrić, studentkinja Filološkog fakulteta u Beogradu, nakon provedenog volonterskog programa u Tunisu, shvatila da je njena životna avantura najegzotičnije putovanje, koje je tek počelo.

“Kao student prve godine italijanskog jezika na Filološkom fakultetu, bila sam poprilično nezadovoljna dotadašnjim studentskim životom. Faks i ispiti su išli dobro, ali mene to nije ispunjavalo. Kada se približio kraj godine, shvatila sam da ne znam šta sam radila prethodnih par meseci, pored predavanja i ispita. Već dugo sam razmišljala o volontiranju, ali naravno to je ostalo samo na tome. Tako jednog dana, na izlasku sa fakulteta, mom društvu i meni prišla je jedna devojka i pitala: “Da li želite da volontirate u inostranstvu?” i to je meni bilo dovoljno. Kasnije, kada sam čula tuđa iskustva, bila sam sigurna da ću ući u celu tu priču.

Destinacija koju sam ja izabrala je Tunis, što je bilo potpuno neočekivano i spontano. Nisam puno znala o Tunisu, zapravo skoro ništa nisam znala. Možete zamisliti reakcije ljudi kada su čuli da ću provesti mesec i po dana u Tunisu, volontirajući… I dođe taj dan, 16. jul. Posle mnogo vremena, ponovo na aerodromu, ponovo check-in, boarding, samo ovog puta sve to potpuno sama. Posle drugog, malo dužeg leta, slećem na aerodrom Tunis Carthage, već umorna, neispavana, uzbuđena i uplašena. Tada shvatam da se to zapravo dešava, da sam to stvarno uradila. I tu sve počinje.

Lepo su me dočekali na aerodromu i već sam tad videla šta znači podrška AIESEC-a. Vrlo brzo sam se odomaćila, počela da se navikavam na sve, a ono što mi je najfascinantnije je to što sam se navikla na život sa još dvadeset ljudi u istoj kući. Jasno je da to automatski znači da nikada nećete biti sami u narednih mesec i po dana, što bi meni, kao osobi koja voli svoj mir i samoću s vremena na vreme, inače moglo jako da smeta. Ali ne, i to mi je nekako bilo okej.

Moj odlazak u Tunis se poklopio sa periodom Ramazana, tako je mojih prvih deset dana tamo bilo jako zanimljivo. Tokom dana skoro da ništa ne radi, ali imaljudi na ulicama, a u 20 časova, kada dođe vreme za večeru, više nigde nema đive duše. Svi se povuku u svoje kuće, da posle napornog dana sednu sa svojom porodicom i večeraju. To je bio prvi, možda i najveći kulturni šok koji sam tamo doživela, ali vrlo brzo smo se navikli na ceo “sisem”.

Projekat u kom sam ja učestvovala podrazumevao je rad u vrtićima ili letnjim školama. Ja sam radila u jednoj umetničkoj školi sa decom uzrasta od pet do osam godina. Organizovali smo razne radionice, časove crtanja, plesa, kaligrafije… Jedini problem je bio to što ta deca isključivo govore arapski, eventualno francuski, koji ja vrlo malo poznajem, tako da mi nije to puno pomoglo. Međutim, vremenom sam naučila osnovne reči i izraze na arapskom koji su mogli da mi pomoglu u komunikaciji sa decom. Na taj način sam i zavolela taj njihov neobičan jezik, koji mi je prethodno bio potpuno stran. Kroz rad sa njima sam shvatila koliko su zapravo sva deca slična, imaju ista interesovanja, svi su otvoreni ka novim stvarima. Oni su čisti, neiskvareni, bez predrasuda, kao što su deca u Srbiji i svuda u svetu.

Isto tako, provodeći vreme sa ljudima sa svij stana sveta, uvidela sam koliko me naš svako od njih podseća na nekoga iz mog okruženja, da li zbog ličnosti, načina govora, razmišljanja, gestikulacije… i onda shvatam, nije bitno da li smo odrasli u Čačku, Hongkongu, Barseloni, Hamburgu ili Tunisu, svi mi smo mladi ljudi, sličnih mišljenja, koji su tu gde jesu sa istim ciljem i to je ono što nas povezuje i što nas čini jednom velikom porodicom. Zbog njih o praksi pričam kao o najboljem iskustvu u svom životu, kao o nečemu što mi je pokazalo kakav život može da mi bude, kao nešto što predstavlja početak jednog putovanja, koje ne želim nikada da prestane.

Prošlo je šest meseci odkad sam se vratila, a jedan jedini dan nije prošao da ja nisam pomislila na to koliko je meni ovo iskustvo značilo i koliko mi sada znači. Kada sam ulazila u celu priču sa AIESEC-om, nisam ni pomišljala koliko će to promeniti sve u mom životu. Zapravo, nisam ni o čemu razmišljala puno, a to sada znam, jer da jesam, verovatno bih našla previše razloga da ne odem na praksu. Da, nažalost, to sam bila ja, u strahu od rizika, od spontanosti, a znala sa da me to sprečava da budem srećna. Danas sam aktivni član AIESEC-a i upravo se bavim slanje studenata na volonterske prakse. Želela sam da omogućim što većem broju mladih ljudi da doživi to nezaboravno iskustvo i svoje vreme ulažem u to, jer verujem da ima mnogo studenata koji su isto tako nezadovoljni kao što sam ja bila i veruje da im je potreban samo jedan mali “push” da krenu na life-long journey koje će ih menjati iz dana u dan”.