Volonterska praksa kao avantura

Povezane objave

• Pet načina da poboljšate svoje samopouzdanje 19/03
• Podignite nivo energije hranom! 05/02
• Navike učenja uspešnih studenata 14/03

Svako putovanje predstavlja novo iskustvo, svako poznanstvo predstavlja novo bogatstvo, a svaka avantura otvara nove apetite za životom ispunjenim uzbuđenjima.

Kristina Tominčić, koja se priključila AIESEC-u, međunarodnoj studentskoj organizaciji, podelila je svoje iskustvo koje je stekla učestvovajući u programu Global Citizen – internacionalnoj praksi, gde je, osim prvog radnog iskustva, stekla i neprocenljivo životno iskustvo.

„Kao svakom velikom avanturisti, san mi je da spakujem svoje koferče i uputim se ka nekim nepoznatim predelima. Prvi korak svog putovanja načinila sam otkrivši AIESEC, međunarodnu studentsku organizaciju i zahvaljujući njoj pronašla sam praksu u Palermu, na jugu Italije. Dve stvari mogu da opišu moju odluku da odem na volontersku praksu – putovanje i novo iskustvo!

Otišla sam da bih predavala deci jezike i bilo mi je skoro nepoznato šta me sve čeka narednih sedam nedelja. Sve se dogodilo za svega nekoliko dana. U pola noći, moj avion sleće u Palermo, a ja tek tada postajem svesna da se nalazim sama u velikom i nepoznatom gradu. Svi znamo da je bitan deo putovanja sam početak i to je ono što uvek ostane u sećanju. U autobusu mi se obraća žena na italijanskom (ne znam kako uspevaju, ali Italijane ceo svet razume, pa i ja) i zabrinutim glasom kaže mi: „Nadam se da te neko čeka na stanici, ovaj grad nije bezbedan noću.“ Divnog li početka! Izlazim iz autobusa i vidim četiri nasmejana lica koja dovikuju moje ime. Bili su to ljudi iz AIESEC-a i jedna devojka iz Litvanije koja je stigla pre mene. I tako počinje ova avantura.

Upoznala sam mnoge ljude iz različitih država: Kostarike, Grčke, Letonije, Litvanije, Albanije, Bugarske, Poljske, Mađarske… Svi smo mi došli da bismo na različite načine radili sa decom, podučavali ih i brinuli o njima, samim tim sticali novo iskustvo. Prvi put sam se pronašla u ulozi profesorke. Radila sam u domu za nezbrinutu decu i mojih deset đaka bili su različitog uzrasta, od dve do šesnaest godina. Živela sam sa njima i još jednom devojkom iz Beograda. Ni ona ni ja ne pričamo italijanski. Ni sa kim, zapravo, nismo ni pričale, ali smo zato sasvim korektno komunicirale. Vremenom se sve više ispoljavala ta jezička barijera i nelagodnost u pojedinim trenucima i to nas je navelo na učenje italijanskog. Jednako je teško bilo održati pažnju mališanima kao i onim starijima, uprkos tome, nalazile smo načine.

Pored toga što sam im bila nastavnica, bila sam im i osoba koja ih je zabavljala, menjala pelene, osoba sa kojom su se prepirali, koju su i voleli i mrzeli, koja im je pružila ono što im u životu najviše fali – ljubav, pažnju, razumevanje i obrazovanje. Ja sam dobila i više nego što sam očekivala. Zahvaljujući njima spoznala sam granice svog strpljenja i fleksibilnosti, stekla svoje prvo radno iskustvo, naučila italijanski, i ono najbitnije, stekla sam prijatelje.

Da sam u Palermo došla kao turista, slika o ljudima i gradu ostala bi mi nedovršena. Ne bih naučila da uživam u različitim stvarima koje taj grad nudi, ne bih stigla da upoznam prijatnost i gostoprimstvo njegovih stanovnika. Svaka osoba koju sam upoznala naučila me je nečemu. Svi smo zajedno provodili vreme, putovali po Siciliji i upoznavali tuđe kulture. Provesti skoro dva meseca sa ljudima iz deset različitih država, znači samo jedno – biti deset puta bogatiji! Veče koje ću zauvek pamtiti, prošlo je upravo sa tim ljudima pevajući i igrajući polku, salsu, tarantelu, sirtaki i naravno užičko kolo. Bio je to događaj koji je u AIESEC svetu poznat kao Global Village gde smo našim običajima i kulturama tražili sličnosti i razlike.

Najteži trenutak došao je krajem avgusta kada je trebalo da se oprostim sa svim tim dragim ljudima. Hiljadu puta bismo se izgubili i bili dovoljno strpljivi da bez mape pronađemo pravi put. Svaki put kada bi se neko zapitao kuda da nastavimo, neko drugi bi samo odgovorio „Follow your heart“ i tako bi nam svaka raskrsnica određivala dalje puteve. Kada bih pisala o svom iskustvu, moja knjiga nosila bi upravo taj naziv. Rastala sam se od njih sa nadom da ćemo se ponovo sresti, a sve uspomene spakovala sam u svoj kofer i slušajući naše letnje pesme, polako se vraćala u realnost.
Naučila sam da ne čekam nove prilike, već da ih sama stvaram, da uživam i u najbeznačajnijim trenucima. Zamislite samo… Sedam izazovnih nedelja daleko od svakodnevnice, sedam sunčanih nedelja na prelepom ostrvu, na mestu gde se pronađe ceo svet, na mestu gde nemaš vremena za spavanje, a nikad se ne umoriš. Zamislite samo… Koliko ciljeva se može ispuniti u tako kratkom periodu, koliko je veliki korak napred i koliko novih puteva se na kraju nađe pred tobom“.