Sta je sintetička biologija?

Povezane objave

• Trijumfalni luk – Barselona, Španija 08/02
• Student medicine hirurški ugradio Bluetooth uređaj u uho da bi prošao ispit 24/02
• Cvetanje trešnje okuplja Japance 31/03

Stvaranje novih i kontrolisanje postojećeih organizama je nešto što smo mislili da postoji samo u filmovima, ali ne, sintetički organizmi postoje već u laboratorijama. Ova nauka biologiju korisi kao tehnologiju, a naučnici koji se njom bave postaju pravi inženjeri žive materije. Kako se radi o živim bićima ova igra Boga može postati prilično opasna i surova, a može i da donese ogromne benefite u suzbijanju ozbiljnih oboljenja današnjice.

Sintetička biologija je novo područje u biološkim istraživanjima i tehnologiji koje kombinuje nauku i inženjering. Jednostavno rečeno – Sintetička biologija modifikuje postojeće i stvara nove žive organizme koji ne postoje u prirodi.

Nastala je iz četiri različita intelektualna programa:

Prvi je naučna ideja da možemo razumeti organizam samo ako ga rastavimo na sve delove i ponovo sastavimo.

Drugi ima pristup da je sintetička biologija dodatak sintetičkoj hemiji, isto kako postoji stav da je biologija samo proširena hemija.

Treći je koncept da su prirodni životni sistemi evoluirali da i dalje postoje, a ne da se optimizuju za ljudsko razumevanje i namere.

Četvrti  je da se biologija može koristiti kao tehnologija.

Jedan od takvih projekata, koji se nalazi u „sivom području“ sintetičke biologije je stvaranje fosilnih goriva, za sad u malim količinama. U prirodi je potrebno nekoliko miliona godina da se organizmi rastvore i od njih nastane nafta. Pomoću ove nauke, to se može dogoditi za nekoliko minuta. Ipak ovaj projekat ne rešava  problem zagađenja koji uzrokuju fosilna goriva.

Ova nauka ima i svoje ogromene prednosti. Naučnici veruju da bi ovakvim metodama mogli eliminisati i tumore. 

Sintetička biologija funkcioniše poput programskog koda. Koristi DNK blokove – od kojih svaki ima svoj poseban zadatak koji može da izvrši na naredbu.

Ova grana nauke ima i svoje ogromne prednosti. Na primer, naučnici se nadaju da bi ovakvim metodama mogli potpuno eliminisati ubice u našim organizmima, kao što je tumor. S’toga, promenama u DNK, telu se može narediti da ukoliko prepozna tumor, ga i uništi.

NASA je već razvila sličan od koji u narednih par godina planiraju da ugrade astronautima a koji bi ih štitio od radijacije, tako što bi na prepoznavanje radijacije naveo organizam na borbu protiv iste.

Naučnici na MIT-iju razvijaju na ovaj način kod koji bi promenio život osobama bolenim od epilepsije i sličnih hroničnih oboljenja. Kad se radi o epilepsiji kod bi radio na principu isključivanja dela mozga koji aktiviraju napadi, pri tom osoba ne bi osetila tipične posledice napada.

Crna strana ove nauke opet ne isklučuje dostupnost u službi oružija, dolazak u pogrešne ruke, takođe – ma koliko poznavali funkciju delova niko ne garantuje da će pri ponovnom sklapanju celina raditi planirano – dakle greške u ovom slučaju mogu biti fatalne.