Najveća nesreća u istoriji planinarstva

Povezane objave

• Na današnji dan preminuo Gogolj 04/03
• Kada je nebo brojalo najviše aviona? 04/07
• Umanjuju li psovke bol? 03/08

Planina Denali na jugu Aljaske države SAD, izazov je za sve iskusne i neiskusne alpiniste i savršena prilika da se dokažu. Ova planina kao i čitav region imaju veoma surovu klimu što je u ovom slučaju bilo više od izazova.

Mekinli ili Denali je najviša planina Aljaske i Severne Amerike uopšte. Deo je masiva Aljaskih planina a vrh Denalija se nalazi na visini od 6194 metara. Denal je indijanska reč i zanči najviši. Ovaj impozantni venac nazivaju i „crna piramida“ a svakako predstacvlja izazov za alpiniste.

Sa Mekinlija se spušta pet lednika, a temperatura koju možete da doživite na ovoj planini kreće se u rasponu između -60 do -83 stepeni celzijusa. Vazdušni pritisak je ovde veoma nizak.

Na ovoj planini se krajem šezdesetih godina prošlog veka desila jedna od najvećih alpinističkih nesreća svih vremena. Planina je veoma zanimljiva za planinare ali ekstremni uslovi na ovoj granitnoj, hladnoj kraljici traže ipak neko iskustvo. Tako svaku planinarsku ekspediciju na ovoj planini mora da odobri uprava Nacionalnog parka Denali zaduženog  za zaštitu i očuvanje ove prirodne sredine ali i njenih posetilaca.

Leta 1966. godine zahtev za planinarsku ekspediciju sa namerom da se popne do vrha, podnele su istovremeno dve grupe planinara. Jedna je činila devet članova i bili su u pitanju veoma malo iskusni amateri, mladi entuzijasti iz Sijetla, koje bi predvodio lokalni student. Drugu grupu su činila samo tri planinara, ali veoma iskusna, sa veoma iskusnim  vođom. 

Prva grupa je imala premalo iskustva za ovu veoma surovu planinu a u drugoj grupi je bilo premalo članova. Odlučeno je da na ekspediciju do vrha mogu ići samo kao jedna grupa, ukoliko se grupe spoje i pomažu jedna drugoj.

Juna 22. 1967. godine ove dve grupe su u poduhvat osvajanja Denalija krenule zajedno, bez obzira na totalno različite zamisli osvajanja vrha. Zamisao je generalno bila popeti se na vrh uz više puta prenjanja i dovlačenja opreme i zaliha, kako bi se taman usput i desio proces aklimatizacije. Navodno grupe uopšte nisu komunicirale međusobno, zbog rasprava i neslaganja ključni deo opreme potrebne za grejanje i otrpavanje nisu ponete (grejalice, lopate…), što je većinu koštalo previše….

planinu je tokom ove ekspedicije obuzela strašna oluja koja je trajala sedam dana. Sedam dana ni helikopteri niti avioni nisu mogli prići vrhu. Nakon smirivanja oluje, i nedelju dana od polaska ekspedicije, na vrhu su nađena samo četiri živa čoveka- tri iskusna planinara i vođa grupe amatera. Sedmoro ljudi je nestalo!

Tri leša su pronađena, jedan u šatoru, dva sklupčana u nadi da će se sakriti od naleta vetra. Četvoro ljudi je zauvek nestalo. I dan danas se spekuliše zašto se ova strašna nesreća dogodila, iako su obojica vođa grupa izdala knjige u kojima optužuju jedan drugog za strašnu sudbinu stradalih.