Teorija uma

Povezane objave

• Aplikacija za “isprobavanje” tetovaža 19/04
• Internet na mapi – pre 40 godina! 01/02
• Sobne biljke – punjači baterija 19/05

Sposobnost da razumemo šta druga osoba misli- emotivno, intelektualno ili vizuelno, veština je koju svesno ili nesvesno razvijamo tokom života

Teško možemo um direktno posmatrati, dok se on dobro pokazuje kroz delanja emocije, opet i to treba znati prepoznati. Kreirane su brojne teorije o uverenjima, vrednostima, emocijama, motivaciji, misaonim procesima…

Interakcija sa ljudima ili čak sama pomisao na druge ljude tera nas da razmišljamo i analiziramo kako ti drugi razmišljaju i šta misle, tj. šta osećaju- te vrste promišljanja su „ teorije uma“. Slična stvar je i kada racionalizujemo sami sebe, razmišljamo o sopstvenim mislima, delima i osećanjima i ko smo i zašto je to tako.

Ova aktivnost našeg mozga je sopstveno predviđanje tuđih namera, koja nam pomaže u odnosima sa drugim bićima. Pomoću teorija uma mi sudimo i ocenjujemo- kad drugi lažu, greše, kad treba uticati ili ne. Time često izazivamo sukobe ili dajemo podršku. To su neobične funkcije koje potiču iz različitih mehanizama- intuicije, predrasuda, pretpostavki iskustva i drugih filtera.  Ovo „mozganje“ je ključno i u pravljenju stava i prema religiji i veri, ključne su za talenat, umetnost , prijateljstvo…

Teorije uma imaju snažne kulturne implikacije. Prema rečima evolutivnog antropologa Robin Danbara sa univerziteta na Oksfordu: „Ove sposobnosti nam omogućavaju da na svet gledamo ne samo kao na fizičku pojavu, već uspevmoda ga zamislimo i drugačijim“.

Seli-Ana test

Ideja o teoriji uma nastala je još 70-ih godina prošlog veka, kada je otkriven veći kognitivni skok kod dece preko četiri godine. Ona je došla kao spontani zaključak eksperimenta koji je sproveo Simon Baron Koen sa timom stručnjaka. Studija je obuhvatala decu različitog uzrasta i decu sa autizmom.

Deci je predstavljena lutkarska predstava sa lutkama Anom i Seli. Seli je izašla na scenu i stavila lopticu u  korpu ispred sebe. potom je sišla sa scene. Na scenu dolazi Ana, vadi loptu iz korpe i stavlja je u kutiju ispred sebe. Ana odlazi i vraća se Seli, potom je deci postavljeno pitanje: „Gde će Seli prvo tražiti lopticu?“ 

Odgovor većine dece ispod četiri godine i autične dece bio je u kutiji, to je zato što oni ne umeju da se stave u ulogu lutke. Deca starija od četiri, međutim počinju da razvijaju empatiju, razmišljanje o tuđoj ulozi i umeju da misle o situaciji pa kažu da će Seli potražiti loptu u korpi.

Teorija uma ipak ne objašnjava kako neki ljudi bolje procenjuju druge ljude i situacije, društvene odnose. Da bi se ovo razumelo potrebno je mnoštvo različitih metoda i pristupa. Jedan od njih je i fMRI snimanje, koji ukazuje koji delovi mozga se više aktiviraju pri vršenju neke mentalne funkcije. U ovom slučaju, merenjem moždane aktivnosti – najaktivniji je bio tempoparijentalni spoj koji se protire prema zadnjem delu mozga, te osobe sa oštećenjem ovog dela ne rešavaju Seli-Ana test.

Na Tehnološkom institutu Džordžija u Atlanti uspeli su da razviju robota koji je u stanju da vrlo uspešno reši Seli- Ana test. Ovaj projekat je začetak razvoja veštačke inteligencije i dokaz da smo satkani od mehanizama.Uskoro ćemo imati osećajne i empatične robote veptih u raspoznavanju ljuskih misli i namera.

Ova teorija je veoma bitna u objašnjavanju društvenih komunikacija i smetnji koje se javljaju kod autizma.