Diktafon – sprava koja je promenila novinarstvo

Povezane objave

• Specijalni rezervat Deliblatska peščara 16/07
• Na današnji dan rođen Aleksandar Grejam Bel 03/03
• Revolucije u obrazovanju 21. veka 30/06

Po šturoj definiciji diktafon je uređaj za snimanje zvuka i najčešće se koristi u novinarstvu za snimanje govora i kasniju reprodukciju. U praksi je mnogo više. On je zamenio novinarske šifre i beleške i sem što je ispraznio blokove i sačuvao olovke i time pomalo i spasao šume, novinari su se tih devedesetih, kad je pronađen, bunili da je ova sprava „ukrala dušu novinarstva“.

Vratimo se na istoriju- ime „diktafon“ je zaštitni znak kompanije sa istim imenom, koja ga je lansirala, ali je takođe postao i uobičajen termin za sve mašine za diktiranje, kao generički zaštitni znak. Kako je njegova funkcija diktirala i sinonim pojma i novu reč, jasan je znak da je upravo ova sprava začetnik nove ere- u novinarstvu.

Dok su se digitalni diktafoni, o kojim sad pričamo, pojavili tek 1990-ih i bili presedan možda i narednih 5-10 godina, priča o samom principu trajnog snimljenog zapisa i preteče malog, prenosnog uređaja, datira još iz XIX veka. Naime, Aleksandar Grejam Bel sa njegova dva saradnika su modifikovali Edisonov aluminijumski fonograf kako bi reprodukovali zvuk iz voska mesto aluminijumske folije. Rad su započeli u Belovoj laboratoriji Volta u Vašingtonu, 1879. godine i nastavili ga sve dok nisu dobili osnovne patente 1886.- za snimanje u vosku! 

Ubrzo nakon što je Tomas Edison izumeo fonograf, prvi uređaj za snimanje zvuka- 1877. godine, predvideo je namenu ovog uređaja za snimanje govora u poslovnom okruženju.

 „Pre nego što je izmišljen magnetofon, novinar je obavljao posao koristeći tri instrumenta koja u suštini čine celinu: novinarska beležnica, etika i uši koje su reporteri u to vreme još koristili da bi zaista čuli ono što im se govori. Prvi magnetofoni su bili teži od pisaćih mašina s trakama koje su se odmotavale s velikih kalemova… Prošlo je izvesno vreme pre nego što su novinari počeli da upotrebljavaju kasetofon kako bi im pomogao  u pamćenju. A još nešto kasnije, diktafon je dobio nemogući zadatak  da misli umesto novinara.” 

 „Neko bi morao novinarima da kaže kako to nije zamena za sopstveno pamćenje, već modernija verzija obične beležnice, koja nam je tako dobro služila u početku. Diktafon čuje, ali ne sluša, snima, ali ne misli, veran je, ali nema dušu.  Na kraju, njegova doslovna verzija ne može biti tako pouzdana, kao onog koji s pažnjom sluša svog sagovornika, odmerava njegove reči svojom pameću i prima ih sa svojim osećajem za moral“. Politika 2012.god.

Objavila je „Politika“ 2012. godine, dok je još Gabrijel Garsija Markes, jedan od najslavnijih pisaca prošlog i ovog veka, zaljubljenik novinarstva i dobitnik Nobela za književno delo (1982. godine), bio živ ( do 2014. godine), a bio je deo njegovog intervjua za kolumbijski „Tjempo“  iz 1995. godine. Markesu je novinarstvo prva ljubav kojoj je ostao veran i dosledan u onom izvornom obliku koju je on doživeo kad se u isto zaljubio a ovo je bio stav prema inovaciji.