Kolumbo je verovao da će pronaći čudovišta a ne ljude u Novom svetu

Povezane objave

• Ig Nobel – nagrada za najluđa naučna istraživanja 18/09
• Jeziva tišina 22/04
• Fotografija od 1000 godina 14/04

Godine 1492., kada je Kristifor Kolumbo prešao Atlantski okean u potrazi za brzom rutom ka istočnoj Aziji i jugozapadnom Pacifiku, iskrcao se na mesto koje mu je bilo nepoznato. Zatim je pronašao blago: neobično drveće, životinje, ptice i zlato.

Međutim, postojala je jedna stvar koju je Kolumbo očekivao da pronađe, ali nije.

Nakon povratka, u zvaničnom izveštaju koji je podneo, on je istakao da je „otkrio veliki broj ostrva naseljenih ljudima kojima nema broja“. On je hvalio prirodna čuda tih ostrva dodavši: „Nisam pronašao bilo kakva čudovišna bića na tim ostrvima, kao što su mnogi mislili.“

Zašto bi uopšte on očekivao da pronađe neke „monstrume“?

Mnogi istoričari potvrđuju da su Kolumbovi pogledi bili sasvim u skladu s vremenom, jer su evropski intelektualci tog doba zamišljali da je svet van njihovih granica prepun „čudovišnih rasa“.

Naravno, „rase monstruma“ postoje

Jedan od najstarijih zapisa o ovim neljudskim bićima napisao je rimski istoričar Plinije Stariji 77. godine ove ere. U masivnoj raspravi, svojim čitaocima je pričao o ljudima s psećom glavom, poznatim kao kinocefalusi i astonima, bićima bez usta i potrebe za hranom.

Širom srednjovekovne Evrope, priče o čudesnim i neljudskim stvorenjima poput kiklopa  i sličnih stvorenja, kružile su rukopisima koje su ručno kopirali autori koji su često svoja pisanija ukrašavali ilustracijama ovih fantastičnih stvorenja.

Mada je uvek bilo skeptika, većina Evropljana je verovala da su udaljene zemlje naseljene ovim monstrumima, a priče o njima su putovale daleko van retkih biblioteka elitnih čitalaca.

Primera radi, posetioci crkve u Frežusu, drevnom trgovačkom gradu na jugu Francuske, mogli su zalutati u manastir San-Lions katedrale i pručavati čudovišta na više od 1.200 oslikanih drvenih plafonskih panela. Neki od panela su prikazivali scene iz svakodnevnog života, lokalne kaluđere, čoveka koji jaše svinju i iskrivljene akrobate. Na mnogim drugim pak, mogle su da se vide prikazi monstruoznih hibridnih bića, ljudi s psećim glavama, ljudi čija glava nije tamo gde treba već u grudima, kao i druge izopačenosti.

Verovatno niko nije uradio više na širenju „vesti“ o postojanju monstruma kao engleski vitez iz 14. veka, pod imenom Džon Mandevil, koji je tvrdio da je na svojim putovanjima u daleke zemlje video ljude s ušima slona, grupu kreatura koje su imala ravna lica s dve rupe, kao i biće tela jarca s čovečijom glavom.

Učeni ljudi su debatovali da li je engleski „baron Minhauzen“ mogao da ode toliko daleko da bi mogao da vidi bića koja je opisao i da li je on uopšte bio stvarna osoba. Bilo kako bilo, njegova knjiga je kopirana s vremena na vreme i verovatno usput prevedena na sve poznate evropske jezike. Leonardo da Vinči je imao jednu kopiju, a isto tako i Kolumbo.

Stare navike teško umiru

Čak i mada Kolumbo nije video monstrume, njegov izveštaj nije bio dovoljan da razbije uvrežene ideje o stvorenjima koje su Evropljani očekivali da će pronaći u nepoznatim delovima sveta.

Godine 1493., negde kada je Kolumbov prvi izveštaj počeo da cirkuliše, štampari Nirnberške hronike, ogromne sabrane istorije, uključili su u sve slike i opise monstruoznih bića. Uskoro, nakon povratka čuvenog istraživača, jedan italijanski pesnik je ponudio prevod stiha koji opisuje Kolumbovo putovanje, a koji je njegov štampar ilustrovao upravo čudovišnim bićima.

I zaista, verovanja da su čudovišta živela na rubu Zemlje ostala su prisutna generacijama.

Pedesetih godina prošlog veka, engleski istraživač, ser Volter Reli, pričao je čitaocima o američkim čudovištima za koja je čuo na svojim putovanjima za Gvajanu, od kojih su neka imala „oči u ramenima a usta posred grudi, dok im se duga dlaka protezala unazad između ramena“.

Ubrzo nakon toga, engleski istoričar prirode, Edvard Topsel, preveo je raspravu o raznim životinjama sveta iz 16. veka, knjigu koja se pojavila u Londonu 1607., iste godine kada su kolonisti osnovali malu zajednicu u Džejmstaunu u Virdžiniji. Topsel je bio željan da u svoju knjigu uključi opise američkih životinja, ali pored poglavlja o konjima iz Starog sveta, svinjama i dabrovima, čitaoci su saznali o „norveškom čudovištu“ i jednoj „veoma deformisanoj zveri“, koju Amerikanci nazivaju  „haut“. Druga pod nazivom „su“ je imala „veoma deformisanu formu i čudovišnu pojavu“, a uz to je bila okrutna, neukrotiva, nestrpljiva, nasilna i grabljiva“.

Naravno, u Novom svetu dobitak za Evropljane je išao po stravičnoj ceni za domoroce. Novopridošlice su otele njihovu zemlju i blago, porobivši ih i donevši im bolesti sa Starog kontinenta, usput na dugoročnom planu promenivši životnu sredinu i ekosistem.

Na kraju, možda su američki starosedeoci videli osvajače njihove zemlje kao „rasu monstruma“, stvorenja koja su uništila njihovu zajednicu, otela im imovinu i zapretila istrebljenjem.