Prečicom do doktorata?

Povezane objave

• Rangiranje studijskih programa 10/04
• Na tri beogradska fakulteta uvećane cene školarina 20/02
• 100 stipendija za studente za Pravnog fakulteta 29/12

Lepo je da ljudi budu obrazovani, to je čak i nužno za zemlju poput Srbije, ali nećemo daleko stići ukoliko budemo i dalje srozavali kvalitet obrazovanja zbog praznog i napumpanog kvantiteta

Nekada se znalo ko može biti doktor nauka. Danas doktori nauka niču na svakom ćošku. Podaci Republičkog zavoda za statistiku, s početka prošle akademske godine, pokazuju da se broj odbranjenih doktorata u Srbiji povećao, na godišnjem nivou, u poslednjih pet godina (2007–2012), sa 206 na 561, što znači da smo u našem prosvetnom sistemu počeli da delimo doktorate šakom i kapom. Takođe, broj studenata doktorskih studija se u prethodnih pet godina povećao (na godišnjem nivou) sa 1.064 na 5.500, što znači da u ovom momentu u Srbiji imamo čitavu jednu brigadu doktoranata koja se sprema da kumi i časti ne bi li se domogla željene titule doktora nauka i onog čuvenog „dr” pored imena.

Sigurno je da nisu svi skorašnji doktori nauka iz ove novonikle klase instant-doktora i da tu svakako ima značajan broj onih koji su seli, čitali, istraživali, znojili se i napisali ozbiljnu tezu, kao što je sigurno da nisu i svi doktoranti iz kategorije onih koji kume i časte, već tu i dalje ima podosta onih kojima su noći besane, a jutra radna, i koji u ovom momentu pišu ozbiljne teze. Ali s obzirom na navedene cifre sigurno je da u ovim brigadama ima povelik broj onih koji do titule doktora nauka nisu stigli ozbiljnim naučnim istraživanjem, već raznoraznim prečicama. Cifre, shodno kojima je broj odbranjenih doktorata porastao duplo u nekoliko godina, kao i broj doktoranata koji je za nekoliko godina porastao čak pet puta, govore da tu ipak nije reč o tome da smo se preko noći propametnili, već o tome da su doktorske titule podeljene i da će se i dalje deliti onima koji nemaju pametnija posla nego da sa njima paradiraju onako kako starlete paradiraju sa šljokicama.

Tužna je činjenica da, ovim, takozvanim, doktorima-starletama, najviša akademska titula i ne služi da bi se bavili naučnim ili bilo kojom drugom vrstom intelektualnog rada, već im bukvalno služi za ukras kako bi se njome hvalili tetkama i komšinicama, dok se titula pogotovo dobro nađe ako novopečeni doktori gostuju po medijima, gde uvek dobro dođe da se uz neozbiljan lik nađe ozbiljna titula.

Fascinantan je podatak da je samo u Beogradu broj doktoranata za pet godina porastao sa 405 na 2.967, to jestšest puta. Kada ovaj podatak uporedimo spodatkom da je Beogradski univerzitet u čitavoj svojoj dvovekovnoj istoriji iznedrio oko osam i po hiljada doktora nauka,onda nam postaje jasno koliku inflaciju doktorata i doktoranata imamo u prethodnih nekoliko godina.

Cinik bi mogao da primeti da ćemo ako ovako nastavimo, za deset ili dvadeset godina imati desetke hiljada doktora nauka i da će nam broj visoko i najviše obrazovanih ljudi biti veći od prirodnog priraštaja, pa će svakoj novorođenoj bebi u startu biti zagarantovana doktorska ili neka druga akademska titula. Svakako je lepo da ljudi budu obrazovani, toje čak i nužno za zemlju poput Srbije koja zaostaje u razvoju, ali nećemo daleko stići ukoliko budemo i dalje srozavali kvalitet obrazovanja zbog praznog i napumpanog kvantiteta, što se najbolje vidi upravo na primeru porasta broja doktorskih titula u poslednjih nekoliko godina.

Moraćemo pre ili kasnije, kako đavo ne bi odneo šalu, da vratimo kredibilitet doktorskim studijama na našim univerzitetima, jer ako ovako nastavimo naše doktorske titule će postati bez konkretnog značenja i veoma nekredibilne u međunarodnim okvirima. Što je najgore, nekredibilni i smešni će (p)ostati oni koji nose titule „na prazno”, bez bilo kakvog sadržaja, jer naš narod će i dalje zbijati šale sa onima koji su „magistrirali na magistrali”. Naposletku, čaršija, ma koliko sirova i površna bila, sve precizno nanjuši, pogotovo što smo užasno mala sredina, posebice kada se uzmu u obzir krugovi visokoobrazovanih, pa će se kod nas i dalje nepogrešivo znati za bilo kojeg „titulara” kolika mu je specifična težina i ko je šupalj kao lonac, a ko stamen kao granit.

Konačno, može neko reći da ovo nije bitna tema i da se doktorske titule ne mažu na hleb, ali treba da stavimo prst na čelo i da se zapitamo kako ćemo danas-sutra napraviti sistem u kojem će naša deca imati za hleb, ako ne odvojimo žito od kukolja i ne damo šansu onima koji istinski uče i napreduju, a ne isključivo onima koji „kume i časte”, to jestonima koji najviše plaćaju. Ako ne odvojimo žito od kukolja danas, sutra ćemo svi biti robovi neznanja, bahatosti i onih koji će imati da plate, dok oni koji neće imati da plate neće imati bilo kakva prava, ma kako vredni i pametni bili.

Izvor: Politika