Naučnici upozoravaju da je šesto masovno izumiranje već započelo

Povezane objave

• Predviđanja Nikole Tesle za 21. vek 21/02
• Klimatska depresija i anksioznost se ubrzano šire među mladim ljudima 16/01
• Kakvu ulogu veštačka inteligencija može imati u učenju? 03/04

Prema novom istraživanju, masovno izumiranje izazvano ljudskim aktivnostima „već je započelo na kopnu i u slatkovodnim ekosistemima“.

Tokom proteklih 450 miliona godina, život na Zemlji je bivao uništen kroz najmanje pet masovnih izumiranja, koja se obično definišu kao katastrofe koje u kratkom vremenskom periodu izazivaju nestanak više od 75 odsto vrsta.

Mnogi naučnici smatraju da ulazimo u šesto masovno izumiranje, ovoga puta podstaknuto ljudskom aktivnošću, iako se još uvek vode debate o validnosti i posledicama ove tvrdnje.

Sada, tim predvođen Robertom Kauvijem, profesorom na Pacifičkom istraživačkom centru za bionauke Univerziteta na Havajima, tvrdi da je „šesto masovno izumiranje počelo na kopnu i u slatkoj vodi, i da je to sve očiglednije“, prema nedavnom članku objavljenom u Biological Reviews.

„Smatramo da je šesto masovno izumiranje verovatno počelo i prilažemo argumente da bismo se suprotstavili onima koji bi ovo poricali“, saopštio je u članku tim, u kome su bili i biolozi Filip Buše i Benoa Fonten iz Muzeja National d’Histoire Naturelle u Parizu.

„Poricanje svega ovoga je poput suočavanja s brdom podataka koji se ubrzano gomilaju i više nema mesta za skepticizam, pitajući se da li se to zaista dešava“, dodali su autori.

Kauvi i njegove kolege pozivaju se na mnoštvo studija koje registruju i popisuju izumiranje vrsta u različitim kladama, ali je članak prvenstveno izgrađen oko njihovog istraživanja mekušaca, porodice beskičmenjaka koja uključuje kopnene i vodene puževe i školjke. Ovaj fokus se suprotstavlja neproporcionalnoj pažnji koju kičmenjaci, kao što su ptice i sisari, dobijaju na Crvenoj listi ugroženih vrsta Međunarodne unije za očuvanje prirode (IUCN), između ostalih napora za očuvanje.

„Informacije IUCN-a o izumiranju ptica i sisara su verovatno prilično tačne“, rekao je Kauvi. „Međutim, oni nisu procenili ništa osim malenog, sićušnog dela beskičmenjaka kao što su insekti i puževi, pauci i rakovi, koji čine 95 odsto životinjskog diverziteta. Kao rezultat toga, beskičmenjaci pružaju „mnogo slučajniji i nasumičniji uzorak biodiverziteta“, primetio je on.

Prethodne studije su koristile podatke IUCN-a da opovrgnu ideju da ulazimo u šesto masovno izumiranje. Kauvi i njegove kolege odbacili su ovu pretpostavku tako što su prikupili stope izumiranja kopnenih i vodenih puževa. Vršeći ekstrapolaciju na osnovu tih podataka, tim je zaključio da je od 1500. godine možda izumrlo od 7,5 do 13 odsto vrsta, što je cifra koja je u skladu s mnogim drugim procenama koje ukazuju na katastrofalne gubitke biodiverziteta usled ljudskih aktivnosti.

“Suština je da sve ove procene koje su ljudi napravili ukazuju na mnogo veću stopu izumiranja sada nego u prošlosti”, rekao je Kauvi. Ova kriza izumiranja daleko je izraženija na kopnu nego u okeanima, navodi se u članku, iako su mnoge morske vrste takođe ugrožene kao rezultat ljudskih aktivnosti.

Izumiranja se takođe, generalno dešavaju mnogo brže u ostrvskim ekosistemima, kao što su Havaji, u poređenju s kontinentalnim biomima. Pored podizanja alarma o mogućem masovnom izumiranju, Kauvi i njegove kolege se bave nizom kontraargumenata za koje kažu da umanjuju ozbiljnost ljudskog pritiska na vrste širom sveta, ili čak sugerišu da ljudi treba da iskoriste ove ekološke promene u našu sopstvenu korist.

Tim tvrdi da je ovakav „laissez-faire stav prema trenutnoj krizi izumiranja moralno pogrešan“, i zalaže se za hitnije mere za rešavanje gubitka vrsta usled ljudske aktivnosti. „Osećam se obaveznim da izrazim mišljenje o tome šta smatramo da bi trebalo da se uradi s obzirom na ovu kriznu situaciju“, rekao je Kauvi. „Neću samo da iznesem podatke i kažem da završite s tim. Reći ću šta treba da uradimo da rešimo ovo pitanje, jer je to važno pitanje.”

Na kraju, tim priznaje da napori za očuvanje mogu biti uzaludni suočeni s ovim ogromnim problemom, i sugeriše da bi trebalo potrošiti više energije na napore da se prikupe primerci vrsta koje nestaju pre nego što se zauvek izgube. „Mislimo da nema pozitivnog kraja; mislimo da je to neka vrsta katastrofe“, zaključio je Kauvi. „Smatramo da je najvažnija stvar koju možemo da uradimo za budućnost da sačuvamo što više ovih vrsta u muzejima, kako bi za 200, 300 ili 500 godina ljudi i dalje mogli da kažu da je to ono što Zemlja je nekada imala. Čvrsto verujem u to.”