Zašto nas drugi ne vide onako kako sami sebe vidimo?

24/04/2015, 11:46

Zašto nas drugi ne vide onako kako sami sebe vidimo?

Malo je toga u svakodnevnom društvenom životu što može da nas uznemiri kao činjenica da nemamo ni približnu ideju o tome kakav utisak ostavljamo kod drugih. Ovom temom se bavi autorka Hajdi Grant Halvorson u svojoj knjizi Niko vas ne razume i šta učiniti po tom pitanju.

Studije pokazuju da postoji samo tanka veza između onoga što mi mislimo da drugi vide u nama i onoga kako nas ljudi stvarno doživljavaju. Zbog čega nas ljudi ne razumeju, odnosno, zašto nas posmatraju drugačije nego što mi mislimo da treba? Možda su osobe u našem okruženju  pod uticajem efekta lažnog konsenzusa (pretpostavljaju da smo isti kao i oni) ili su pod uticajem efekta lažne jedinstvenosti (pretpostavljaju da mi ne možemo biti ni približno pametni, zauzeti ili nesrećni kao oni). Možda smo i mi sami potpali pod uticaj iluzije otvorenosti, pa pretpostavljamo da su naše reči i izrazi lica verodostojan odraz naših osećanja, a situacija u stvari nije takva.

Halvorson navodi primer Baraka Obame koji je nakon predsedničke debate 2012. godine bio ubeđen da je zablistao. Nije bilo tako. Ukoliko jedan od najuspešnijih svetskih govornika ne može sa sigurnošću da primeti šta njegova publika misli o njemu, čemu onda da se nada posečan čovek?

I to nije sve. Svi mi hronično zaboravljamo da imamo pristupa samo sopstvenim mislima i emocijama. Nismo svesni koliko puta smo sudili o nekome na osnovu pretpostavke. Uz to, mi smo kogntivne cicije. Život je toliko složen da svaki pojedinac instinktivno čuva svoju mentalnu energiju samo za situacije kada je mora upotrebiti. Upravo u tome leži delimično objašnjenje za rasne i polne stereotipe. Stereotipi nam služe kao prečica koja nam štedi trud, ali istovremeno predstavlja pogodno tlo za razvoj drugih ishitrenih predrasuda.

Na kraju, treba pomenuti i pristrasnost. Drugi ljudi primećuju i tumače stvari o nama u skladu s svim onim što je njima na bilo koji način važno, a ne na osnovu onoga što je nama važno. Samim tim, na primer, dešava se da prilikom ocene kandidata za posao, regruteri prosečnog izgleda eliminišu kandidate koji izgledaju bolje od njih, a regruteri dobrog izgleda nemaju zamerke na te iste kandidate. Do toga dolazi zato što regruteri prosečnog izgleda podsvesno vide društvenu pretnju u kandidatima koji bolje izgledaju. Dakle, utisak uvek zavisi od posmatrača, a ne od onoga što se posmatra.

Ima li načina da nas drugi vide onako kako bismo želeli? Autorka Halvorson kaže da ima. Ona, između ostalog, predlaže da navedemo ljude iz okruženja da ulože više truda i da se ne oslanjaju na predubeđenje, već da realističnije sude. Ona savetuje da, s vremena na vreme, treba pokazati malo ranjivosti. To će voditi uspostavljanju međusobne veze podstaknute empatijom, zbog čega će ljudi na kraju dobiti jasniju sliku o nama. Isto tako, poželjno je pohvaliti nečije poštenje i tačnu procenu, a kako istraživanje kaže, to može delovati poput obistinjenog proročanstva, odnosno može doprineti tome da nas drugi vide onako kako bismo voleli.

Možda je najznačajnije zapažanje autorke sledeće: kada se radi o tome kako nas drugi doživljavaju, potrebno je verovati statistici. Naši međusobni odnosi sa drugima mogu biti izobličeni zbog pristrasnosti i egocentrizma, ali uopšte uzev, iz toga proizilaze obrasci ponašanja. Ako vas ljudi na zabavama redovno izbegavaju, to verovatno nije slučajnost – doživljavaju vas kao dosadnu osobu. Ako neprekidno na poslu dobijate zadatke koji nose veliku odgovornost, možda su vaši saradnici stekli utisak da ste kompetentniji nego što ste i sami mislili. Možda je tačno da vas niko ne razume i da niko nema pravu predstavu o vama, ali ako vas baš svi na identičan način ne razumeju, to verovatno znači da nešto u vezi sa sobom morate promeniti.

24/04/2015, 11:46

Pretraga

ANKETA

Gde pronalazite informacije o upisu u srednju školu/fakultet?
Baner ALUM 2