Stilovi učenja – istina ili mit?

Povezane objave

• Kako svakodnevno kukanje utiče na mozak? 08/08
• Osećate kao da imate knedlu u grlu? Evo šta bi mogli biti uzroci 20/04
• Upravljanje vremenom kao veština 06/02

Sigurno ste svi čuli za stilove učenja. Možda ste i uradili neki test koji vas je svrstao u grupu ljudi koja uči određenim stilom, na primer u grupu onih koji uče vizuelno ili onih koji uče slušanjem. Međutim, šta su tačno stilovi učenja? Prema novim istraživanjima, stilovi učenja predstavljaju jednu od najvećih zabluda u teoriji o učenju.

U osnovi koncepta o stilovima učenja nalaze se tri principa:

1. Pojedinci se izjašnjavaju da im više odgovara da uče na određen način. Oni mogu preferirati da im se informacije predstave vizuelno, usmeno, itd. To je samo njihovo mišljenje, koje je bazirano na ličnom iskustvu.
2. Pojedinci se razlikuju u tome koliko dobro uočavaju razliku između različitih formi informacija. Na primer, neki ljudi mogu bolje naučiti da razlikuju primere vizuelnih informacija, dok će drugi biti bolji u razlikovanju zvukova. Postoje određeni dokazi koji ovo potvrđuju i koji ukazuju na to da se ovo odražava i na obrasce moždane aktivnosti.
3. Treći princip je najvažniji. Podučavanje pojedinaca korišćenjem njihovog željenog stila učenja rezultovaće uspešnijim učenjem. Za istinitost ovog principa ne postoji dokaz.

Istraživanje, koje je sproveo Frenk Kofild sa svojim kolegama, pokazalo je da se u praksi razlikuje najmanje 71 stil učenja, a u okviru svakog od njih se izdvajaju brojni tipovi. Na osnovu ovih stilova, pojedinci se klasifikuju. Međutim, kako je Pašlerovo istraživanje iz 2008. godine pokazalo, podučavanje primenom odgovarajućeg stila neće doprineti tome da pojedinac bolje usvoji gradivo.

Postoji veoma jednostavno objašnjenje zašto stilovi učenja nemaju stvarnog uticaja na efikasnost učenja. Najpopularnija klasifikacija, prema stilovima učenja, razlikuje one koje uče vizuelno (V), one koji uče slušanjem (S), one koji uče čitanjem/pisanjem (Č) i one koji uče kinestetički (K – kombinovanjem prethodnih stilova). Uzmimo sada za primer učenje sviranja na gitari. Ne možete naučiti da svirate gitaru ako je ne uzmete u ruke i počnete da svirate (K), ako ne slušate kako se to pravilno radi (S), ako ne čitate odgovarajuća uputstva (Č), i ako ne posmatrate note i fotografije koje prikazuju pravilan položaj prstiju prilikom sviranja (V). To znači da su sadržaji koje učimo mnogo kompleksniji nego što se čini i da bilo koji stil učenja, od ova četiri navedena, nije dovoljan za dobar rezultat. Isto se može zapaziti i na jednostavnijem primeru. Da li pripadnost auditivnom stilu učenja, odnosno stilu učenja slušanjem, znači da osoba neće moći dobro da se pripremi za polaganje testova za vožnju, jer oni zahtevaju vizuelno identifikovanje saobraćajnih znakova? Vizuelno predstavljene informacije se moraju usvojiti vizuelnim putem i kasnije se na isti način moraju identifikovati. Samo na osnovu ova dva primera postaje jasno da ideji o stilovima učenja nedostaje osnovna opravdanost.

Studije Kofilda i Pašlera nedvosmisleno savetuju da ne treba pribegavati korišćenju stilova učenja. Efektivnost stilova učenja se lako može testirati. Mogu se izdvojiti dve grupe ljudi, od kojih svaka uči drugačijim stilom (na primer, jedni uče vizuelno, a drugi kinestetički), a zatim svaku grupu treba naučiti nečemu novom, koristeći stil učenja suprotne grupe. Na kraju treba uporediti rezultate. Ako su obe grupe isti sadržaj učile vizuelnim putem, pod pretpostavkom da stilovi učenja deluju, grupa koja je sklona vizuelnom učenju  trebalo bi da pokaže bolje rezultate, i obrnuto. Nažalost, većina studija koje podržavaju učenje primenom odgovarajućeg stila, nisu podržane dokazom ovog tipa.

Uprkos tome što se ideja o stilovima učenja pokazuje neodrživom, mnoge obrazovne institucije, a među njima su i Berkli, Jejl, UCLA, Harvard, po tom osnovu i dalje klasifikuju svoje studente. Naravno, po broju ne zaostaju ni veb-sajtovi, gde pojedinci mogu da pronađu testove na osnovu kojih će utvrditi svoju pripadnost određenom stilu, odnosno tipu učenja.

Pribegavanje stilovima učenja u nastavničkoj praksi može voditi bespotrebnom trošenju vremena i drugih resursa, umesto da se isti usmere na one tehnike u podučavanju koje provereno daju rezultate.

Osim pomenutog, grupisanje pojedinaca po stilu učenja može biti opterećujuće za njih. To ih može odvratiti od učenja svih onih stvari koje, naizgled, ne odgovaraju njihovom tipu. Onda kada budu morali da se bave takvim stvarima, pristupaće im s predubeđenjem da su one za njih teže savladive. Isto tako, istrajnost ovog koncepta podriva poverenje u nova istraživanja iz oblasti obrazovanja.

Sada se nameće logično pitanje – zašto je onda koncept stilova učenja toliko popularan, uprkos nedostatku dokaza o njihovoj delotvornosti? Možda je razlog to što su ljudi u osnovi različiti. Svako od nas se jasno izjašnjava kako želi da uči, a pored toga svi imamo i stotine drugih stavova i ličnih preferencija. Prema tome, ideja o stilovima učenja je primamljiva, mada samo na osnovnom nivou. Intuitivni osećaj kaže da postoje načini da se pristup učenju, odnosno podučavanju, može prilagoditi potrebama pojedinca, i da bi takav pristup trebalo da dâ bolje rezultate. Ipak, čini se da nismo shvatili kako da na pravi način realizujemo ovu sugestiju intuicije…barem ne još uvek.