Zašto ne primećujemo sve svoje kucačke greške

Povezane objave

• Neboderi bez senke 16/04
• Napad kornjača na Njujorški aerodrom 16/06
• Kako biti aktivan slušalac 11/09

Kada radite na svom seminarskom radu, ono u šta ulažete najveći napor je izbor odgovarajućih reči, kao i organizovanje tih reči u efektne rečenice. Ipak, kako se bližite svom zaključku, želite da se uverite da se ni jedna kucačka greška nije provukla. Uprkos vašem trudu, prvo što čitalac spazi nije poruka na kojoj ste tako predano radili, nego kucačka greška već u prvom pasusu vašeg teksta.

Kucačke greške su neopisiva mora. One sabotiraju i podrivaju vašu nameru. Od njih zavisi hoće li se vaša biografija naći u grupi onih za sledeći krug ili ćete biti izloženi oštrim kritikama pedantne kadrovske službe.

Frustracija u vezi sa kucačkim greškama dolazi od činjenice da su sve pogrešno iskucane reči baš one za koje veoma dobro znamo kako se pišu, ali nekako uspevaju da se provuku kroz sve krugove naše provere. Ukoliko smo sami sebi najstroži kritičari, kako to da ne uspevamo da ih eliminišemo? 

To što ne zapažamo sve svoje greške u kucanju ne znači da nismo dovoljno pametni ili da smo nezainteresovani. Naprotiv! Kako studija britanskog Univerziteta Šefild potvrđuje, mi smo okupirani značenjem teme kojom se bavimo, što predstavlja veoma složeni zadatak, zadatak koji sâm proces kucanja stavlja u senku.

U slučaju bavljenja bilo kojim zahtevnim i značajnim zadacima, naš mozak uopštava jednostavne, prateće aktivnosti (kao što je to kucanje), kako bi se skoncentrisao na složene zadatke (na primer, kombinovanje rečenica sa svrhom izražavanja složenih ideja). Kasnije, kada čitamo ono što smo napisali, značenje tog teksta već postoji u našim glavama. Mi očekujemo sadržaj koji postoji na stranicama koje čitamo, pa zato mnogo lakše propuštamo kucačke nepravilnosti. Dakle, verzija koja stoji na ekranu se nadmeće sa verzijom koju imamo u svojim glavama.

Greške mogu biti proste, poput zamene redosleda slova (npr. tša umesto šta), ali neke mogu biti i takve da značajno menjaju ili izostavljaju značenje teksta.

Uopštavanje je ono po čemu se prepoznaju složene moždane funkcije. To se, na primer, dešava i kada naš mozak gradi mapu poznatih lokacija, i to pamteći prizore, mirise i osećaj koji imamo dok prolazimo određenom putanjom. Ovakva slika prostora u našoj podsvesti dozvoljava mozgu da se skoncentirše na druge, važnije stvari. Međutim, ponekad ima i suprotan efekat. Na primer, ako krenete kolima na privatni sastanak sa prijateljem, može vam se dogoditi da se, umesto na dogovorenu lokaciju, odvezete do zgrade vaše firme i to samo zato što se deo puta do željene lokacije poklapa sa rutom kojom svakodnevno prolazite idući na posao. To je situacija kada jednostavno ne primećujete grešku zato što se mozak rukovodi instinktom. Kada se radi o čitanju, to znači da mozak ne stiže da uoči grešku zato što je već upoznat sa destinacijom, odnosnom sadržajem teksta.

Iz tog razloga, mnogo su veće šanse da vaš čitalac primeti da nedostaju slova ili reči, jer on ne poznaje sadržaj koji čita. Čak i ako je čitaocu poznata tematika, njegov mozak se prvi put susreće sa tekstom i ne zna koja je krajnja poruka, zbog čega čita mnogo pažljivije od autora.

Međutim, dobro je znati da smo svi mi mnogo svesniji svojih grešaka u kucanju nego što mislimo (Majkrosoft ima podatak da je taster backspace treći po učestalosti korišćenja u odnosu na sve ostale tastere). Štaviše, osobe koje poznaju tehniku slepog kucanja znaju da su napravile grešku i pre nego što se ona pojavi na ekranu. Njihov mozak je veoma uvežban da pretvara misli u pisane reči, pa oni primećuju i manje greške, kao što je korišćenje pogrešnog tastera i zamena redosleda slova. Kako je istraživanje pokazalo, osobe koje poznaju slepo kucanje usporavaju svoju brzinu kucanja neposredno pre nego što su napravili grešku. Oni u svojoj podsvesti imaju sliku tastature, a tokom kucanja, njihov mozak se instinktivno priprema za sledeći potez. Zato, neposredno pre greške, oni usporavaju kucanje. Mozak ima dovoljno vremena da prstima pošalje signal sa informacijom o tome kakav bi osećaj proizvela pravilno otkucana reč. Time se prsti usporavaju kako bi mogli da se prilagode i da isprave grešku.

Većina ljudi koji često kucaju zna da se kontakt između prstiju i tastera dešava toliko brzo da je teško prekinuti proces pre nego što se greška pojavi u dokumentu. Bez obzira na to što do greške ipak dođe, instinkt koji upozorava na grešku postoji, a naučnici kažu da se razvio iz istog mentalnog mehanizma koji je našim precima omogućavao da svoje bacanje koplja prilagode spoljnim uslovima.

Nažalost, ova instinktivna povratna informacija ne postoji kada čitamo već napisani tekst da bismo ga proverili. Tokom provere, mi se trudimo da zavaramo svoj mozak i da ga ubedimo da nam je sardžaj koji čitamo nepoznat. Jedan od brojnih saveta za zapažanje grešaka u kucanju kaže da je potrebno da svoj tekst učinimo, što je više moguće, nepoznatim. Promena fonta ili promena boje pozadine, kao i štampanje dokumenta i njegova ručna provera, mogu dati dobre razultate u ispravljanju grešaka. Ipak, ostaje da konačni sud o sadržaju i tehničkoj ispravnosti teksta daju njegovi čitaoci.