Sakrivaju desetke da bi dobili posao

• Studentkinje napravile igračku koja brine o zdravlju deteta 21/12
• “Dani podrške brucošima” na beogradskom Univerzitetu 25/10
• Pripremna nastava na Ekonomskom fakultetu u Beogradu 23/01

Troje najuspešnijih akademaca u svojim generacijama, umesto da im uspeh bude preporuka za posao, kada konkurišu taj podatak kriju.

Da je kod nas kvalifikaciona struktura nezaposlenih daleko bolja od one koju imaju zaposleni – to je, nažalost, poznata činjenica. Njih troje, mladi, doskora izuzetno uspešni studenti, s prosekom blizu 10, pričaju o tome šta im se dešava otkad su postali brojevi na listi nezaposlenih.

”Nema mesta gde nisam konkurisala, posle dvadesetog prestala sam da brojim. Svuda traže radno iskustvo”, kaže Vanja Đapan, diplomirani inženjer tehnologije, sa prosekom 9,5, završila i master studije, na posao čeka dve godine i ne zna kada će i kako to iskustvo steći.

”Ma, kakav prosek… Često sam dobijao odgovor da sam prekvalifikovan. U banci su zaposlili hemijskog tehničara na mesto na koje sam konkurisao, a posle sam čuo da je tu i direktor sa višom školom, pa me ne čudi”, priča Mladen Janković, diplomirani inženjer elektrotehnike, specijalnost elektronsko poslovanje, objašnjavajući kako nije samo nedostatak iskustva i prekvalifikovanost to što im smeta.

”Moj cimer, kada je konkurisao u jednoj velikoj državnoj, monopolskoj firmi, otvoreno mu je rečeno da to mesto košta 6.000 evra”. dodaje Mladen.

”Prijavljivao sam se i za mesta komercijaliste, ali bi mi onda rekli da će primiti nekog sa srednjom školom. Taj će da ostane, a ja sa fakultetom i takvim prosekom ću, kao, da odem čim mi se ukaže prilika”, priča svoju muku Đorđe Antić, diplomirani ekonomista, specijalizovao marketing, govori engleski i španski, sada intenzivno uči nemački.

”Hteli ne hteli, na kraju svi mi kao kratkoročni ili dugoročni plan imamo odlazak u inostranstvo”, objašnjava otkud ta generacijska „ljubav prema jezicima“.

Još jedno im je zajedničko; sve troje, poučeni dosadašnjim iskustvima, u CV-jima ne navode s kojim prosekom su završili studije.

”To me je naučila iskusnija koleginica; ako staviš šta si sve završio, pa još vide prosek, nema šanse… Ti koji odlučuju o tome ko će biti primljen doživljavaju te kao konkurenciju”, kaže Mladen.

Na pitanje gde sebe vide za pet godina, sve troje odgovaraju da jedino žive u nadi da neće biti na teretu porodicama, da će imati posao da bi mogli da zasnuju svoje porodice. Ovde ili u inostranstvu, kažu, sada više nisu sigurni.

Izvor: Blic